nogostup

Ako vam se učini da bi ovde trebalo da stoji nešto drugo, u pravu ste.

Ceo taj tekst mi je pojeo Mojblog u trenutku slabosti ili zlobe. Ceo lepi tekst o lanu, konoplji i koprivi. Još se nisam oporavio i rekonstruisao. Počinjao sam ponovo nekoliko puta ali je bilo sve ružnije i ružnije. Zato molim za strpljenje.

Biće... Uskoro... Obećavam!

Reenactment - oživljavanje prošlosti

Materijali za odeću i opremu su bili životinjskog i biljnog porekla.

Ovaj put bih o materijalima od kojeg su pravljene tkanine.

Na prvom mestu je to bila vuna dobijena od ovaca, ali korišćena je i kozja i kamilja dlaka. Tu je i konoplja, nakon toga lan koji su za dobijanje vlakna za tkanje uzgajani već vekovima, pamuk kao relativna novina za srednji i kasni srednji vek i svila. Od pobrojanih materijala, najviše kontroverzi ima oko upotrebe pamuka u srednjem veku.

Zato, malo više o pamuku...

Pamuk je prvi put "službeno" predstavljen Evropi nakon prvog krstaškog rata. Italijani su bili prvi hrišćanski narod koji je shvatio značaj pamuka i počeo da ga  proizvodi od 12 veka nadalje. Kao luksuzno vlakno, nemački prvi  zapis o proizvodima od pamuka je iz 1282 o suvozemnom transportu iz Venecije.  Francuska počinje sa potražnjom pamuka nakon njegovog pojavljivanja na sajmu u Šampanji dok je prva prodaja zabeležena 1376. Nakon tog sajma širi se do Engleske ali u tako malim količinama da nije bio toliko poznat sve do poraza španske armade 1588, nakon čega su engleski trgovački brodovi stigli do Levanta. Čak i tada, jako su mu se protivili proizvođači i prodavci  vune sve dok pamuk nije potisnuo vunu sredinom 18tog veka.

Venecijanci su prvi 1125 poslali trgovce i brodove na Levant radi započinjanja trgovine gotovim platnom a nastojeći da uvoze i sirovi pamuk za prodaju u Italiji i Evropi. 1140 su im se pridružili Đenovljani a ubrzo i ostali gradovi Italije. Venecijanci su imali trgovačke ugovore, kolonije razbacane po  obali Levanta i čak u unutrašnjosti, Damasku.

Smatra se da je najstariji varijetet pamuka Gossypium arboreum. Gajen je do visine od 1.8m u periodu srednjeg veka i renesanse pod imenom drveni pamuk, jer je ločio na malo drvo sa granama, životnog veka 10-20 godina, obično dajući kratko belo vlakno dužine 1-2cm. Predeno je u grubu nit debljine  0.75-1.50mm. Drugi varijetet Gossypium herbaceum, je žbunasta jednogodišnja biljka ali je davala duže, kvalitetnije pamučno vlakno. Vlakno dužine 1.5-6.5cm je moglo vrlo fino da se prede. Većina pamuka uvezenog u Evropu za vreme srednjeg veka i renesanse bilo je  Herbaceum varijeteta iako je i  Arboreum takože bio tražen ali za druge svrhe. Današnji pamuk je potomak vrsta arboreum i herbaceum.

Do koje mere su Evropljani imali pogrešnu predstavu o pamuku govore  dve gravire koje možete videti na sličicama.

Pamuk je bio poznat u našim krajevima u to vreme ali nije bio cenjen. Na prvom mestu je bila koža pa ostali materijali uključujući i lan dok je vlakno konoplje bilo namenjeno seoskom stanovništvu za radnu odeću.

* "Cotton Is Period? Really?" - des.kyhm.com/cotton

* "Privatni život u srpskim zemljama srednjeg veka", Clio, 2004, Bgd. ISBN 8671021424

> Levant - Istočni mediteran, uže - pogledajte priloženu sličicu, Wikipedia

Sledeći put o lanu i malo o konoplji.

Reenactment - oživljavanje prošlosti

Pre nego se upustite u izradu bilo kojeg dela opreme: odeće, oklopa, oružja ili dnevnih potrepština; odvojite dovoljno vremena za proučavanje perioda vremena u koji ste smestili svoje srednjevekovno ja. To će vam pomoći da se čvrsto držite pravila, a da biste imali bolji osećaj koliko su pravila važna, možda bi trebalo da pročitate knjigu "Devojka sa narandžama" Justejna Gordera, pisca "Sofijinog vremena". Cela knjiga je o pridržavanju pravila i posledicama nepridržavanja.

Potrebna mi je odeća. Ona koju ću nositi u vreme boja i nadmetanja sa prijateljima kao i ona mirnodopska, svakodnevna. Od spavanja do balova.

Nastojaću da koristim naše nazive delova odeće. Krenimo od pete do glave.

Civilna odeća i oprema:

1. Cipele
2. Nogavice (2 kom, za svaku nogu po jedna :) )
3. Podvezice za nogavice
4. Gaće
5. Košulja
6. Jakna
7. Kapa - pa malo naniže :)
8. Pojas
9. Torbica
10. Nož ili bodež

Bojna odeća i oprema:

1. Podoklopna jakna
2. Podšlemna kapa
3. Pancirna košulja
4. Šlem
5. Oklop - štitinik vrata
6. Oklop torza
7. Oklop ruku - naramenice, nadlaktni deo, podlaktni deo, rukavice
8. Oklop butina
9. Oklop podkolenica
10. Oklop cipela
11. Pojas za mač sa kanijom - futrolom za mač
12. Mač i bodež
13. Štit
14. Koplje za steg - zastavu

Ako sam nešto smetnuo sa uma, nadoknadiću kasnije. Rešio sam, a to savetujem i vama, da se prvo opremim "civilnim" odelom kako bi mogao koliko toliko ravnopravno da učestvujem u okupljanjima a kasnije da se bacim na bojnu opremu. Jedan od jakih razloga za ovakav redosled je u tome što sebi ostavljate dovoljno vremena da proučite sve što vam je potrebno za izradu kvalitetne replike oklopa kojeg se ne bi postideo ni neki pravi vitez iz "onih" vremena. U proučavanju će vam enormno mnogo pomoći poznavanje makar jednog stranog jezika i pristojan nivo poznavanja pretraživanja Interneta. Iako ima već prilično internet stranica na našem jeziku, mnogo više će vam značiti čitanje literature koja se tamo može naći a na jednom je od stranih jezika, pretežno engleskom.

Još jedno upozorenje. Kada prilagođavate srednjevekovni lik sebi, možda je pametno da ne preterujete sa ekskluzivnim detaljima jer što vam je lik raskošniji, potrebno je više opreme i više vremena za njenu izradu. Budite skromniji ali obogatite svoj lik detaljima iz kojih će se videti do koje mere ste se potrudili. Ovo podrazumeva da ćete, kao i ja, sve sami raditi što je krasan način da se puno nauči, ako već niste, i da se namakne puno zadovoljstva koje ne možete imati ako planirate da samo zavučete ruku u džep i date novac.

U sledećem nastavku - o materijalima za odeću.

Reenactment - oživljavanje prošlosti

Пошто Паоло Гигли нема стално пребивалиште, значи да све своје собом носи. Потражио сам по нашој кући чиме бих то могао да га опремим и нашао врло интересантне ствари. Глеђосано посуђе од печене глине и две дрвене кашике. Пехар и две чиније. Већа чинија је пресофистицирано глеђосана за период времена који сам одабрао.

Осим кашика, остало посуђе ће послужити за неко време док не начиним своје. Знам пар грнчара који ће ми дозволити да код њих направим оно што ће више одговарати. До тада, предмети са слика су део опреме.

Reenactment - oživljavanje prošlosti

И тако, мало због Козника, мало због разних других ствари, одлучим да се види да сам витез и да се следеће године појавим у ноћи музеја у одговарајућој одори.

Прегледам ресурсе на интернету (у нашој кућној библиотеци НИШТА, о наопако), нађем од свега помало и одовуд, одонуд, завршим као члан на форуму Стратилата (да подсетим http://www.stratilat.org а тамо сам, нећете веровати, изабрао да се зовем Минезенгер, музикант, путујући. Рачунам, матор сам за рат ал' за свирку још нисам :)  ).

После пар постова схватим да неће ићи тако лако јер та, већ моја, дружина има строга правила о томе како би требало да изгледам од гаћа до мача. Схватим да постоји неколико група заљубљеника у тај спорт према озбиљности прилаза и да сам се учланио у ону која поштује настрожије крутеријуме аутентичности. То јест, кад би ме некако шутнули овитеженог према правилима у прошлост, у средњем веку би глат прошао као заблудели син који се вратио у домовину после лутања по белом свету.

Ок. Правила су правила. Ако 'оћеш да се играш и да имаш са ким, то је то. Поштуј или шетај.

Прво сам порадио на идентитету. Пошто, изгледа, да у средњевековној Србији није било професионалних мајстора за оклопе, увозила се преко Дубровника италијанска опрема (и немачка, такође). Најмањи ризик да се огрешим о правила је да будем италијански плаћеник на раду у Србији. Како мислим да смо у прилично далеком роду са Етрурцима (то се не коси са правилима), може да се схвати да сам се вратио својим коренима. Зваћу се Паоло Гигли из чувене фирентинске породице Гиглијевих која је дала бла, бла, бла...

Зна се да је било немачких плаћеника као стајаће војске код наших владара док су домаћи долазили на позив, али за италијанске да будем поштен, не знам. То би могло да се истражи. Мислим да ме нико не би одбио јер сам дошао преко Дубровника, са којим су српске земље скоро све време била у љубави (сем када су хтеле да га заузму) и имам препоруке од Дубровачког кнеза. То значи да је то било безбедно урадити након стицања независности 1380. године када Дубровник није био ни под Венецијанцима ни под хрватско-угарском коалицијом којој је припадао након Задарског мира 1358.

Ок. Нашли смо период. Имам времена од 1380. до 1389. када ћу часно погинути са чукун, чукун... чукун унуцима мојих прадедова. Јес', крв није вода. Пошто опрема показује и богатство породице, решио сам да будем из дела који је мало лошије прошао у животу (зашто бих иначе ишао у печалбу) и носићу нешто скромнији оклоп када будем ишао у борбу и цивилна одећа ће бит у истој категорији али са детаљима који показују да ми лука не вири из торбице.

То сада све треба урадити, што рече један од саговорника на форуму Стратилата ќонкретно'. Пошто сам од малена крао занате и имам начина да сам урадим све, од гаћа до мача (до, не и укључујући), треба начинити план и скидати са списка једно по једно, али о томе следећи пут.

Koнцeрт  Ансамблa за рану музику «Flauto Dolce» био је најзапаженији музички догађај у Ноћи музеја на Кознику 16.05.09.

Oснован 2005. на иницијативу Љубомира Димитријевића, једног од оснивача ансамбла «Ренесанс» (1969) и Центра за рану музику «Ренесанс» (2004). Ансамбл је окупио младе музичаре који су се у току школовања определили за проучавање и интерпретацију ране музике из епоха Средњег века, ренесансе и барока. Већина чланова ансамбла је потекла са одсека за рану музику музичке школе «Јосип Славенски» у Београду.

Репертоар ансамбла обухвата музика из периода од XII до друге половине XVIII века. Све програме «Flauto Dolce» интерпретира на историјским инструментима, копијама које су урађене према сачуваним оригиналима.

Одређене програмске садржаје чланови ансамбла употпуњавају и костимима – одећом која је везана за одређену епоху. На тај начин и сценским наступом настоје да што сликовитије и уверљивије прикажу време Средњег века, ренесансе и барока.

http://www.renesans.org.rs/flautodolce/ser_biografija.html

Noć muzeja na Kozniku, srebrnjak za plaćanje ića i pića, Kneginja i Knez i naroda koliko hoćeš.

Ko nije bio ne zna šta je propustio. Sledeći put treba krenuti. Na vreme.

Veliki entuzijazam, trud i koordinacija bili su potrebni kako bi se ostvarila Noć muzeja na Kozniku. I gosti i domaćini bili su obuzeti dobrim duhom događaja.

Jezgru ekipe koja nam je priredila spektakl dužni smo duboku zahvalnost i svaki vid pomoći i saradnje koji im je potreban kako bi se jedan prelep kulturni događaj pretvorio u svakodnevni život za dobro svih nas.

Витешка дружина Светог Теодора Стратилата је дружина чији је циљ оживљавање друштва средњовековне Србије, у свим аспектима, са одређеном толеранцијом.

Да би то постигли баве се прављењем средњовековног оружја, оклопа (од коже и метала), одеће, обуће, ... Баве се проучавањем Европских техника мачевања (Western martial arts) по принципима средњовековних мајстора мачевања Fiore del Liberi, Tallhofer, ... Поред војних, бавимо се и реконструкцијом свих осталих слојева друштва.

Орјентисани су на период половине 14. века, тачније 1350 - 1370.

На њиховој страници, у галерији, можете наћи слике начињене док  је текао Srednjevekovni kamp Koznik 25-26 april 2009.

Информације су узете са њиховог сајта.

На њиховом форуму је могуће добити ближе информације о свему што би могло да вас занима о раду Дружине.

Припаднике дружине као учеснике Ноћи музеја на Кознику 16.05.09. можете видети на пар приложених сличица.

Koznik - Noć muzeja - 16.05.09.

Malo istorije - antrfile

Nakon prve posete Kozniku, (trojac bez kormilara: Rada, Zoki, Paolo) i oduševljenja, smislim da na blogu ispričam priču kako su se nekim svojim poslom glave bruske i aleksandrovačke opštine našle pod gradom pazareći ribu u ribnjaku Sv.Nikola i kako su reč po reč dogovorili se da daju sve od sebe da obnove grad Koznik (pogledati prvi post).
I to ne bilo kako, već da ga vrate u mogući nekadašnji izgled i učine ekonomski održivim tako što će se pretvoriti u turistički vremeplov u 14. vek. Gosti bi kupovali ulogu koju žele da igraju i plate za vreme odmora, od Gospodara grada do trgovca na pijaci. U pozadini bi postojala grupa arheologa, antropologa i zidara, tesara i svih onih koji bi gradu davali deo po deo nekadašnji izgled.
Gosti bi bili dužni da svoj novac zamene za novac grada, nose odeću koja odgovara njihovim ulogama, ponašaju se isto tako i hrane se kako je to nekada bilo. Na ulazu u grad bi postojala carinarnica i menjačnica koje bi regulisale deo poslova grada sa trgovcima i zanatlijama koji koji obavljaju posao u podgrađu.
Vojska bi bila sastavni deo ekipe u pozadini. Poslovi higijene bi verovatno ostali prema standardima našeg doba, najviše zbog očuvanja grada.

Moraću da povedem računa o sopstvenim željama. Ispunjavaju se. Bar neke.

Sanja Crnobrnja i ekipa Muzeja Župe u Aleksandrovcu započela je ostvarenje moje želje. Nismo ni u kakvom dogovoru i Sanja skoro sigurno nije pročitala moj članak.
Ona, jednostavno, kao profesionalac - arheolog, misli i želi slično. Hvala joj na trudu.

Informacije o tome kako stići autom do grada bile su oskudne do zadnjeg trenutka ali ipak dovoljne da ne lutamo. Policija nas je svratila na pravi put iz pravca Brusa nakon Budilovine.
"Nakon 50m skrenite desno i posle oko 6km stići ćete". Nasmejana policija.
Nekoliko auta na pristojnom razmaku. Mora se. Prašina je takva da Zoki uključuje brisače na suvo. S vremena na vreme zaustavimo se i sačekamo da se malko providi. Zokiju nije jasno kako tim putem stići ali imamo poverenja u bager koji je nedavno prošao, proširio put a neko tu i tamo nasuo šoder. Na tim mestima jedino i nema prašine.
Promičemo šumovitim krajem. Kroz brundanje motora probije se ptičja pesma. Prozori zatvoreni, vruće, nema klime. Znači, kupamo se...
Nakon dvadesetak minuta nazremo vrh kule i ubrzo nalazimo mesto za parkiranje na jednoj od nepokošenih livada u smeru kojim ćemo se vratiti. Na oko kilometar od grada. Tamo je već puno automobila i nema smisla probijati se. Kad su pre stigli? Nema više od 5 popodne.
Po zidinama sitne figure ljubopitljivih. Suvo je i hodajući po prašnjavom putu dižemo oblak za sobom. Nataša i Danijela, Zokijeve drugarice sa plesa žale za svojim lepim belim i plavim patikama. Napredujemo kroz gužvu. Lovci su se dobro organizovali. Oko njihove kućice hladnjaci za piće, suncobrani, gosti. Sa desne strane ispod puta Romi zaseli za sklepane stolove deset metara duge i brišu tragove postojanja jagnjeta koje se još puši po ovalima. U livadi levo, konjanik polako silazi naniže. Konj sluša zategnute uzde i silazi bez napora na put. Tamo levo privatna roštiljska vatrica. Slavljenička atmosfera.
Na početku strmog puta, biletarnica i menjačnica. Biletari i menjači novca u primerenoj odeći onako kako je zamišljaju kostimografi filma "Bitka na Kosovu". Vojnici sa bojnim sekirama, koplima i mačevima čuvaju ulaz. Menjamo novac za lokalnu valutu. Njome se plaća blagoutrobije, poće i iće.
Nataša i Danijela brekću uzbrdo. Levo i desno pripremljene baklje za osvetljavanje noći. Tu i tamo klupa od hrastovih talpi na panjevima. Gosti polako napreduju prema gradu. Neke klupe zauzete. Odmicanjem u visinu širi se vidik na prelepu okolinu grada.
Stižemo do ulaza. Vidimo Sanju u kostimu epohe. Lepo joj stoji kao i neobičan izgled osmeha. Nekako drukčiji od svih drugih osmeha koje sam video. Menjači novca i ovde, za svaki slučaj. U gradu se kupuje samo lokalnom valutom. Naroda svuda. Po zidinama, po novosagrađenim stepeništima, prolazima. Svečana sala još uvek prazna. Oko i ispred bunara se završava priprema hrane. Mesar seče dopečenu jagnjetinu i prasetinu. Okolo burad sa vinom i podrumari koji uslužuju goste. Po prostoru grada raspoređene košare za sve ono što nam više neće trebati. Narod stoji, sedi, mljacka nešto i slika, slika, slika. Škljocaju aparati na sve strane. Profesionalne ekipe se lako raspoznaju po dobroj opremi. Smeštamo se u maloj kamenoj jaruzi da malo ohladimo znoj procureo od strmine. Pijuckamo vodu i zagledamo okolo.
Kompletan prostor grada sasvim očišćen od rastinja, pripremljena karaveštica, platforme za događaje. Uzimam Zokijev foto aparat i lutam. Svi mi prave mesta, smeškaju se, ja škljocam.
Čuju se rogovi sa zidina i iz grada, najavlju kneza sa pratnjom. Dostojanstveno zauzimaju mesto ispred svečane sale. Knez čita povelju. Žamor jenjava. Knez nije u godinama za nadvikavanje sa masom. Vojska smiruje zažamorene. Knez završava i svita sa opštinskim zvaničnicima i iz okruga zaposedaju salu. Knez ne da da se priča dok se ne posluži vino. Crno. Župsko. Stižu krčazi.
U neko doba skapiram da me zbog odeće i nekakvog izgleda smatraju reporterom. Ne zloupotrebljavajući to previše uvučem se u svečanu salu i škljocnem po zvaničnicima na čelu sa Knezom i Kneginjom. Svečana atmosfera. Dogovor o budućem životu grada. Nemaju gde. Želja mi se ispunjava.
Počinje program najavljivan trubljenjem rogova i određenjem prostora događanja za rukom duvača.
Ženski hor. Stare narodne. Vetrić leluja glasove. Dolaze u talasima. Žamor se talasa za vetrovima koji dolaze čas sa jedne čas sa druge strane.
Na platformi pod donžon kulom spremaju se svirale, harfa. Punački simpatični član družine produvava svirale koje šume šumom duboke stoletne šume i cilikom pastirskog poziva stadu na travama okolnih brda. Ženske ruke štimuju harfu, muške prebiru po violini ranog srednjeg veka. Članice koje sviraju glasom pregledaju tekstove. Vode neke za nas neme razgovore jer vidimo samo micanje usana. Isprobavam reporterski šarm i škljocam po njima. Jedan par očiju mi izmiče. Naslonim se šeretski na ogradu i spremim foto aparat. Kada se okrenula i shvatila iz moje mimike da nema izbora pretvorila je svoje ionako lepo lice u prekrasan osmeh osvetljen suncem na zalasku. Škljocnem. Pokažem joj. Može. Pružam ruku. Topao stisak. Kažemo imena. Zovu se "Flauto Dolce". Lepo. Okupljeni ljudi strpljivo čekaju da grupa počne svoj deo sveopšte zabave.
Foto aparat je čas kod mene čas kod Zorana. Izlazimo van zidina, sedamo na strminu i Zokijevim sendvičima (Zoki, svaka čast. Nećemo da te menjamo :o) ) zatrpavamo glad. Pijemo vino menjano za srebro. Ženska divizija spaljuje po cigaretu. Gledamo u dolinu Rasine i ribnjak Sv.Nikola koji se leluja kroz izmaglicu kraja dana.
Čuvari čuvaju prolaze, staze, strmine od znatiželjnih i možda nepažljivih gostiju. Opominju ali ipak puštaju da se prođe. Sasvim mala deca u naručjima deo su dobrog duha koji struji na i pod brdom, u i van grada. Svi su nasmejani, živahni, u razgovoru, u pozi. Gospe i gospoda, Vojska Koznička strpljivo ostavlja svoje portrete, anfase, figure u elektrici zaškljocalih aparata. Miriše hrana i vino.
Knez i Kneginja šetaju gradom ko nekad, smeju se nazdravljaju, prate ih gospe i gospoda, zaštita.
Narod se okuplja oko njih. Vrcaju šale. Vojska je ozbiljna pod punom bojnom opremom, oklopom.
Probam oklopljenu rukavicu i škljocnem. Danijela prišunjava ruku istoj toj ali na ruci viteza. Škljocnem.
Noć osvaja. Tu i tamo upaljena baklja. Slušamo muziku "Flauto Dolce". Svi turci sa turbanima oblika fićine gume u živim istočnjačkim bojama pred platformom. Vole muziku. Iza mene neko sa Knezom prebira o pozorišnoj predstavi od onomad. Vidi se da voli i zna. Okrenem se da vidim otresiti glas. Prvo revolver o pojasu i onda plava uniforma. Ni policajci nisu što su nekad bili.
Pale karavešticu kada je mrak sasvim osvojio i kada je oštar noćni vazduh počeo da diže sedeće. Ljudi se okreću vatri i greju čas prednji čas zadnji deo. Ona jaka. Ima domet. Varnice se razigravaju prema svečanoj sali, bezbedno udaljenoj. Volimo što smo tu. Nataša nakon tankog duksa navlači debeli duks. Sve više govori kroz nos. Ušpricava nešto u nozdrve. Izgleda da ćemo morati da krenemo.
Sa žaljenjem odlazim nadglasan. Sve baklje gore. Opraštamo se sa likovima pozajmljenim iz negdine i biramo put naniže. Ne zadržavam Danijelu koja bupne o stazu. Probijamo se do auta. Na sebi ima fini sloj suve, leteće prašine. Spuštamo se. Auto utišava zvučnu kulisu Kozničke noći.
Grabimo prema Brusu. Kaaaafaaaa. Bogatstvo za kafu. I cigareta. U Brusu sedamo pod plakat Noći muzeja. Merkam koliko je dobro zalepljen. Drago mi je što kafić nema 316 vrsta kafe i izbor svodi na staru tursku. Prijalo. Pričamo o doživljenom. Konobar nas slika. Zoki predlaže da produžimo na DUB. Ne dam da nas preglasaju.
A tamo lepota kamene građevine osvetljena reflektorima. Tiho je i crkvene dveri nisu zaključane. Odškrinuta vrata nam ukazuju Sv.Petku kako gleda okasnele posetioce. Trošimo još nekoliko snimaka. Nataša već sasvim izmenjenog glasa u mojoj jakni. Ona crveno šarena, greje je.
Odajemo počast obnovljenom spomeniku naših predaka. Prilažemo žrtvu u obliku sendviča i župskog crnog. Greje. Vraćamo se iz svevremena u stvarnost. Srećom, sutra je nedelja. Imaćemo vremena da to uradimo. Do kraja. Kako ko.

(Originalno objavljeno na FaceBook-u 17.05.09)